Hido Pljakić iz sela Vrapče kod Tutina: Amputirane mu obe noge, ali porodicu prehranio s dve ruke

Ledene zime daleke 1982. godine Hido Pljakić iz sela Vrapče kod Tutina imao je 16 godina. Momčić, zdrav i prav, krenuo je jedno jutro u školu. Temperatura dosta ispod nule, sneg napadao do pojasa, a Hido se probijao kroz smetove žureći ka školi. Nikada nije zakasnio na nastavu. Nikada, do tog jutra.

“Probijao sam se kroz sneg, padao, ustajao... Nisam smeo da dozvolim sebi da zakasnim. Išao sam preko jednog brda i ugledao sam krov od male školske zgrade. Pomislio sam da sam uspeo, da sam stigao, a onda mi je pao mrak na oči. Osetio sam da su mi noge vruće i ta toplota kretala se od stopala do kolena, a onda i do struka, stomaka, grudnog koša... Tada sam zaspao u dubokom snegu“, priseća se za Anadolu Agency (AA) Hido Pljakić (56) kojem su zbog promrzlina lekari amputirali obe noge.

Pljakića su u snegu pronašli drugi đaci. Spavao je prekriven snežnim nanosima. Ni sam ne zna koliko je dugo vremena tu proveo, ali se dobro seća svakog detalja koji je usledio nakon toga.

“Od tada su počele da mi se otvaraju rane na nogama. Dve godine nakon tog smrzavanja lekari su mi amputirali najpre levu, a ubrzo i desnu nogu. Između dve amputacije sam se oženio i dobio ćerku. Bila je 1993. godina kada su mi amputirali i desnu nogu, a mesec dana kasnije rodila mi se i druga ćerka“, priča ovaj hrabri čovek.

Priznaje da ga je tada uhvatila panika jer nije znao kako će prehraniti decu. Osetio je da psihički pada pa je rešio da se suoči sa svojim nedostatkom.

“Verujte mi, nije mi bilo lako. Lagao bih ako kažem da nisam bio uplašen. Razmišljao sam o svemu, gledao sam ljude oko sebe koji su imali obe noge i bili zdravi i pravi, a nisu uspevali da prehrane porodicu. Kako ću onda ja bez obe noge? Ali, nisam mnogo kukao. Ustvari, nisam imao vremena da kukam i da ležim, morao sam da zapnem, da nekako prehranim ćerke, suprugu i sebe. Bio je kraj juna kada sam supruzi rekao da mi za sutra pripremi pantalone, košulju i sako. Našalio sam se i rekao sam joj da mi spremi i cipele. Od te šale pa naovamo sve se promenilo. Kao da sam ustao, kao da mi je neko dao ruku da ustanem“, opisuje Hido kako je izgledao momenat kada je doneo odluku da krene u borbu.

Pljakić je sutradan na rukama otišao u susedno selo gde je razgovarao sa ljudima i ponudio im se da im pomaže na njivama. Mnogi mu nisu verovali da on to zaista može, ali su mu pružili priliku.

“I tako sam tog dana, u svečanim pantalonama, beloj košulji i sakou otišao da berem pečurke sa meštanima tog sela. Puzao sam, vukao sam se rukama, pridržavao za stabla od drveća. Bio sam izgreban po licu, rukama i vratu, ali sam uspeo. Nabrao sam pune dve kante gljiva koje sam opet svojim rukama doneo do gazdine kuće. Tu sam zaradio prvi novac i opet na rukama, ali srećan i ponosan, otišao sam kod supruge Bajramke i rekao joj da ćemo sada lakše da živimo“, priseća se Pljakić dana kada je zahvaljujući svojim rukama uspeo da zaradi novac za svoju porodicu.

I tako je počelo. Hido je svakog dana išao u berbu pečuraka koje je kasnije prodavao i tako zarađivao novac. I nije to jedini posao koji je ovaj uporni čovek radio kako bi svojoj porodici obezbedio siguran krov nad glavom.

“Cepao sam drva, sekao i obarao stabla, gajio paprike, pasulj, paradajz, krompir, brao sam kleku, čajeve... Imali smo dve krave i nekoliko kokošaka, bar za mleko i jaja nisam brinuo“, veli Pljakić, koji od kako je ostao bez nogu hoda na rukama.

Dobri ljudi ovom čoveku i njegovoj porodici su 2005. godine kupili kuću u selu Oraše kod Tutina. Kuća je smeštena uz sami magistralni put Novi Pazar - Ribariće i Pljakić je tada bio bliži civilizaciji, lekaru, pošti, a njegovim ćerkama škola je bila na kilometar od novog doma.

“Verujte da sam brinuo da se i njima, daleko bilo, ne desi ono što i meni. Mnogi ljudi iz dijaspore su mi se javili zahvaljujući humanitarcima Hidu Muratoviću i novinaru Miru Nićiforoviću koji je sada u penziji. Oni su pokrenuli akciju i kupili su mi tu kuću do puta. Tu mi je bilo lakše nego u selu Vrapče koje je mnogo udaljeno od grada. Iza te kuće sam napravio dva-tri plastenika i tu sam počeo da se bavim poljoprivredom. Sve sa ove dve ruke, na rukama sam hodao, rukama sam kopao, zalivao, na rukama nosio... Znao sam da natovarim vreće ili balone sa vodom i da ih puzeći kilometrima vučem do kuće“, kaže Pljakić, koji od pre nekoliko meseci, opet zahvaljujući Nićiforoviću, Muratoviću i dijaspori, živi u novom stanu u Novom Pazaru koji još uvek nije isplatio do kraja.

Hido Pljakić i supruga Bajramka, koja je takođe bolesna i nepokretna, imaju pet unuka. Veruju da će se udati i njihova mlađa ćerka i da će i ona dobiti potomstvo.

“Ćerka Amela je udata i ima pet ćerki, a verujem i da će se udati i Minela. Ćerke, unuke i supruga su mi velika snaga u životu. Uzdao sam se u Alaha kada mi je najteže bilo. Bog i ćerke su me pokretale, oni su mi bili inspiracija i moj motiv. Verujte da je tako. Nikada nisam pomišljao na predaju. Jeste mi bilo teško da porodici obezbedim koru hleba, ali gladni nismo ostali. Noge nemam, ali mi je Alah dao jake ruke koje su mi zamenile sve nedostatke“, zaključuje Pljakić.